Da li postoje priče koje mogu da vas promene? Da li biste rizikovali s time? Zamislite, recimo, da ste posvećeni hrišćanin ili musliman, da li biste rizikovali da pročitate „Poricanje smrti“ Ernesta Bekera ukoliko biste znali da će posle toga vaša vera biti ozbiljno uzdrmana? Da li možete da odlučujete o takvim stvarima?
OLOVO
Čekalo je eonima, ali znalo je da će osveta stići. Skriveno u utrobi zemlje, jedva nešto malo teže od zlata, hvalisavog, uobraženog rođaka, posmatralo je kako se u svemiru događaju čudne stvari. Jer ono je bilo na vrhu svega. Gospodar svakog radioaktivnog procesa, svake vrhunske energije, poslednji stabilni element u Periodnom sistemu (koji se doduše tada nije tako ni zvao, ali pih, sve je to izmišljotina ugljenika uostalom, kao da je raspored atoma u univerzumu uopšte morao da ima ime) i ono je znalo da je – kralj. Jer sve se završavalo njime. Ako je laki vodonik bio alfa, ono je bilo omega stvaranja. Znalo je o sebi da je najsavršenija stvar ikada stvorena, plavičasti metal koji oksidiše u sivilo u prisustvu kiseonika – poslednji u lancu, neorganske hemije (pih, i to je izmišljotina ugljenika, kao da je bilo čemu trebalo ime ikada – ime kao što je neorganska hemija) znalo je da je njegova boja zapravo crna. Crna kao beskrajna noć, prostranstva koja je osvajalo, najsavršenije nešto što je ikada napravljeno – olovo.
Lepota prirode, vrhunac stvaranja – sve će se pre ili kasnije završiti njime. U momentima kad svemir bude umirao jednog dana, kad zvezde budu prestale da pevaju svoju pesmu fisije, kad se svaki vodonik pretvori u nešto drugo, kada se uskovitlana masa ponovo spoji pre nekog novog velikog praska, ono je znalo da će vladati, surovo i sirovo, njegovo će biti sve – sva materija i prostranstvo – sve što postoji jednog dana biće samo – olovo. Gluposti i teorije, širenje svemira, crveni pomak, beli patuljci, crne rupe, crvotočine, a sve to na kraju, sva materija mora da postane – stabilna. Pre ili kasnije, a ono je moglo da čeka – ako sve postane stabilno, sve će biti olovo. Velika kugla olova. Zar je vreme bitno? Neće imati tada, čak ni plavičasti odsjaj jer više neće biti svetlosti koji bi ga osvetlila, a i da je možda neki foton ostao, sposoban da izazove reakciju na retini nekog poslednjeg posmatrača, ne bi imalo ni sivkasti odsjaj jer ne bi bilo kiseonika.
Znalo je da je rođeno da vlada. Zlato je bilo ukras kraljeva – ono je bilo „materijal“ koje je kraljeve dovodilo na tron, zlato je bilo samo posledica, ono je bilo uzrok.
Ali onda su se pojavili ti razmetljivi ugoljovodonični spojevi. Ugljenik, kakav izdajnik! S njim je čak moglo da formira i spojeve. Razmileli su se sa svojim teorijama, pričama, sa svojim moralima, religijama, slepi u svojoj smešnoj slabosti, proglasili su se za najsavršeniju stvar svemira – i na vrhu svega toga stajao je taj smešan stvor – čovek.
Tako pun subjektivnosti s tek ponekim molekulom, nikla ili selena, možda vanadijuma, pleme halogena, zajedno s ugljenikom i najlakšim od svih vodonikom, zaustavilo je ono što je bilo neumitno – olovo.
Oh, kako ih je mrzelo, kako je očajavalo zakopano u dubini sićušne planete Zemlje, kako je s prezirom posmatralo te spojeve, slobodno bi moglo da se kaže i gotovo protivprirodne, azota, fosfora, ugljenika i vodonika. Odvratno. Organsko.
Ali u tim dubinama, znalo je da njegovo vreme dolazi neumitno. Međutim, čak i pre toga, nije moglo da podnese to šepurenje. Ono što je ono želelo je da izađe na površinu a zatim da smrska te odvratne veze, da oseti kako se pod njim, užarenim, moćnim, meso topi jer to je sistemska laž oduvek bila, na svoje osnovne elemente. O, da, znalo je da njegovo vreme dolazi – i da će jednog dana ubiti više tih majmuna nego bilo koji drugi element – čak i više njegov rođak zlato koje je moglo da probudi u njima čudnu vrstu strasti koja ih je gonila da se ubijaju međusobno. Hvalisavo i podmuklo zlato. Majmune je uzbuđivao taj sjaj. Šta bi se drugo moglo očekivati od ugljenika? Za razliku od zlata, koje se krilo iza hemijske neutralnosti i lažnog aristokratskog sjaja, ono je makar bilo iskreno, bilo je to što jeste.
Ali dok je posmatralo kako ti čudni hemijski spojevi rastu, kako se razvijaju, već je videlo kako im prolazi kroz lobanje, kroz srca, kako im lomi kosti i truje ih. Bilo je prelepo u stvari. Lepo je bilo kazniti drznika koji se usudio da ustane, da se organizuje da pravi složene strukture. Zamislite, taj ugljenik je izmislio nešto apstraktno, nazvali su ga Bog. Kakvi patetični majmuni, oni nisu znali da je Bog samo jedan i smeškao im se iz utrobe zemlje, čekao da ga pronađu, da od njega prave hemikalije, staklo, baterije, čak i lekove, ali i ono što je najvažnije – municiju.
Ah, bilo je tu neke poetske pravde, rečeno tim patetičnim rečnikom majmuna, moglo bi se okarakterisati. Sami su ga vadili iz zemlje i širili „reč Božju“ uz pomoć jedinog pravog Boga – olova.
Neverovatno je da su ti ugljenični spojevi zapravo mogli da misle nezavisno od samog uljenika. Razvijali su se, rasli su, a zatim ponovo umirali. Olovu nije bilo najjasnije gde nestaju. Čudno je to ipak, to meso kao da je posedovalo svoju ličnost i tvrdili su da ima svoju volju. Ali njega je bilo mnogo, a olovo je bilo jedno, uniformno, blistavo i strašno, oklopljeno u metalnu košuljicu od nikla, vezano u spojeve koji su leteli po atmosferi koju su majmuni udisali – ono je bilo svesno sebe samog.