Da li je knjiga koja između ostalog govori o svemu tome, knjiga brutalno iskrena, istinita, sa uzgred, rečeno spomenutim stvarnim likovima iz sveta književnosti, koji su izmišljeni za potrebe pisanja romana, ikada mogla da dobije NIN-ovu nagradu?
Naravno da ne.
Knjiga „Olovna ljubav“ je knjiga kojoj nijedan žiri neće smeti da dodeli nikakvu nagradu – jer je tako bezbednije.
Publika je neće tražiti jer – publika ne čita knjige koje su istinite, publika traži nešto u čemu će „utopiti svoju kukavnu realnost“ kako je rekao Kronin.
Kome treba roman „Olovna ljubav“?
Kao i istina – nikome. Ljudi vole laži.
Nemojte je pročitati. Nećete postati srećniji zbog toga.
Osim toga, knjiga je i teška za čitanje – razumevanje, osim što je puna vulgarnosti i generalno neprijatna u tom smislu.
U knjizi se zapravo prepliću tri priče, priča se okreće oko tri lika zaljubljenih u jednu ženu – istovremeno, postoji kosmički zaplet – apstraktna književna arabeska u kojoj tri lika zapravo predstavljaju tri metala, elementa zakopana u utrobi zemlje, koja čekaju da ih čovečanstvo iskopa.
Teško da veliki broj ljudi uopšte može da shvati o čemu knjiga govori.
Jednom je ispitivao nekog Šiptara, Ilir…beše, Krasnići? Ilir se našao samo na pogrešnom mestu, momak je imao sedamnaest godina, njegov brat je bio u prizrenskoj grupi UČK koja je otimala ljude. Našli su Milicu Kotorčević, silovana, verovatno, posle su je i rasporili. Možda je bilo za organe, možda su radili samo i zabave, Adem Krasnići, njegov brat i cela grupa. To je bio krvav prizor. Ušao je tamo s milicijom, sve neki mladi momci tek izašli s akademije, nisu još videli akciju, nisu nikad osetili Bosnu, nisu nikad videli zaklanog čoveka. Ušli su u kuću Ljubižda Hasu, čak nije ni ličila na pravu šiptarsku kuću, samo je bila polusrušena, zemljana koliba, s nabacanim žutim blatom, dalje od sela, na brdu. Samo jedna prostorija, poljski vece. Kad su ušli, tamo je bila ona, Milica Kotorčević, sedamnaest godina. Strgnute odeće, pocepane košulje. Na jednoj nozi je imala patiku, na drugoj je bila bosa. Lice joj je bilo već plavo s jedne strane. Podlivi su napravljeni dok je još bila živa. Oko se nije videlo. Bila je položena na prostirci, raširenih, raščerečenih nogu, svud oko nje je bila krv. Preko grkljana je išla linija, veoma precizna linija, skoro da je mogao da kaže rez, a ne linija. Ista takva je bila preko stomaka, creva su bila izvađena pored nje. Pomislio je kako je rez preko grkljana bio vešt, veoma pravilan, s druge strane stomak je bio rasporen, aljkavo, rez je krivudao. Verovatno se opirala, pokušava da se istrgne. Kad nisu uspeli, prosto su joj prerezali grkljan i krenuli da traže šta im je trebalo. Leš je bio ukočen, ali još uvek nije smrdeo. Bila je zima. Onaj mladi momak, milicioner, kako se zvao, zaboravio je. Oniži. Izašao je i krenuo da povraća napolju.
Ilir Krasnići nije to uradio, imao je 17 godina kao i Milica Kotorčević. Možda su išli u istu školu. Ilir Krasnići to nije uradio, ali njegov brat jeste. Možda bi uradio i Ilir? Možda ipak ne. Plav, bledunjav sa zlatnim okvirom naočara, u farmerkama, najkama i debeloj teksas jakni optočenoj veštačkim krznom, on nije bio neko ko to može da uradi. Praktično nikad.
Čitao mu je to u očima. Isto kao što mi je čitao i da je znao gde je Adem Krasnići, ali da neće reći. Video je to čim ga je postavio na stolicu. Ipak, ispoštovao je proceduru. U svakom slučaju, imao je mnogo bolju sudbinu od Milice. To nije bila uteha. Na kraju mu se smučilo, taj momak Krasnići je stajao u lokvi krvi ispod njega. Svako zadovoljstvo je prestajalo. Osveta koju je želeo je bila dobijena. Sve se odvijalo upravo onako kako je očekivao. Gledao je kako se bori za dah. Krenuo je da udiše krv. Krkljao je bespomoćno. Onaj nizak milicioner ga je uporno šutirao po mošnicama. Više nije bilo smisla. Sad više nije ni mogao da priča. Izvadio je pištolj i prosvirao mu metak kroz glavu. Ostali su napravili grimasu – bili su u zatvorenom, zabolele su ih bubne opne. Da li je to bila pravda? Možda. Možda ipak i nije. Dve decenije kasnije, Krasnići koji je rasporio Milicu Kotorčević je postao ministar u Vladi Kosova. Svi njegovi gresi su bili magično sprati. U predizbornoj kampanji se hvalio, čitao je u novinama, bitnim delom svoje biografije, da su mu je srpska policija ubila brata, čije telo nikada nije nađeno.
Naravno da nije.
Telo Milice Kotorčević je bilo na groblju. Nije se pojavljivao na sahrani, gledao je crnu povorku izdaleka, dok su silazili ka groblju. Kovčeg je bio beo. Njen otac je nosio krst, majka je urlala sve vreme, mislio je da više urlik ne može da ga pogodi. Tih godina je često slušao ljude kako zapomažu, ali ovo je bilo drugačije, ovo je bilo kao zver... dolazilo je iz celog tela, pomešani urlici i jecaji. Nerazgovetno, neartikulisano, čista, iskristalisana bol. Čak i njega je to pogodilo. Ali nije prilazio. Nije mogao da kaže ništa.